Knjiga „Uvod u savremenu klimatizaciju“

 

slika knjige "Priručnik za klimatizaciju" / "Uvod u savremenu klimatizaciju"

Knjiga „Uvod u savremenu klimatizaciju“, autor Mile Todorov

Godina : 2013
Povez  : Mek
Format : B5

 

SADRŽAJ KNJIGE :

1. OSNOVNI POJMOVI IZ TEHNIKE HLAĐENJA I KLIMATIZACIJE

  1. Oblici stanja
  2. Promena na vodi pri zagrevanju
  3. Načini prenošenja toplote
  4. Vazduh
  5. Ljudsko telo i klimatizacija

 

2. RASHLADNI FLUIDI

  1. Osobine rashladnih fluida
  2. Zasićeno stanje kod rashladnih fluida
  3. Isparavanje
  4. Kondenzacija
  5. Amonijak (NH3)
  6. Freoni
  7. Freoni proizvodi metana
  8. Freoni proizvodi etana
  9. Karakterne osobine alternativnih rashladnih fluida
  10. Freon – 134a
  11. Zamena za freon 12 (R – 12)
  12. Zamena R-12 sa trajnom zamenom R-134a (SUVA R134a)
  13. Zamena za freon 502 (R502)

 

3. MONTAžA KLIMA INSTALACIJE

  1. Proračun postrojenja za provetravanje i klimatizaciju i opšta očekivanja pri montaži
  2. Postrojenja za hlađenje vazduha
  3. Primer proračuna rashladnog opterećenja
  4. Ugradnja klima uređaja
  5. Širenje i spajanje cevi
  6. Spajanje unutrašnje i spoljne jedinice električnim kablom
  7. Provera odvoda kondenzata i formiranje cevi
  8. Izbacivanje vazduha
  9. Probni rad
  10. Rastavljanje unutrašnje jedinice
  11. Kanalske klima instalacije
  12. Kasetni klima uređaji
  13. Klima instalacije u sistemu MDV-D (digitalni spiralni klima uređaj)
  14. VRF sistemi (Variable Refrigerant Flow)
  15. Rekuperacija toplote
  16. Jedinica za obradu vazduha
  17. Klima instalacije sistema „ČILER“
  18. Upravljanje i kontrola rada
  19. Prozorski klima uređaj

 

4. EKSPLOATACIJA KLIMA INSTALACIJA

  1. Sastav vazduha toplota i vlažnost
  2. Termodinamički procesi u instalaciji sa termo pumpom
  3. Režimi rada klima instalacije
  4. Režim hlađenja
  5. Režim grejanja
  6. Režim otapanja
  7. Režim ventilacije
  8. Automatski režim
  9. Režim isušivanja (DRY)
  10. Karakteristike pri korišćenju invertornih klima uređaja “MIDEA“
  11. Karakteristike pri eksploataciji invertornih klima uređaja LG
  12. Karakteristike pri korišćenju podno – tavanskih klima uređaja “Midea“
  13. Karakteristike pri korišćenju samostojećeg tipa klimatizera „Midea“
  14. Karakteristike pri eksploataciji kanalnih klimatizera
  15. Sistem serije MDV
  16. Tipovi MDV-D sistema
  17. Karakteristike pri eksploataciji „Čiler“ sistema

 

5. POPRAVKE NA KLIMA INSTALACIJAMA

  1. Procedura utvrđivanja kvarova
  2. Tipovi normalnih kvarova
  3. Primeri
  4. Unutrašnja jedinica
  5. Spoljna jedinica
  6. Klima instalacija ne radi
  7. Klima instalacija ne greje
  8. Opšte informacije LG
  9. Razni drugi kvarovi
  10. Karakteristike prilikom remonta invertornih klima uređaja

 

 

ISTORIJSKI RAZVITAK KLIMATIZACIJE

Stremljenje čovečanstva oduvek je bilo da kontroliše okolnu sredinu. Izvesno je, da su još praistorijski ljudi koristili vatru za grejanje, a drva su bila prve sirovine koje su gorele. Posle toga ljudi su otkrili, da drva mogu da se pretvore u drveni ugalj i na taj način se dobija sirovina koja gori bez dima. To je nastalo u reonu sa mekom klimom, na obalama Sredozemnog mora, Kine i Japana. Problem dima i gasova nalazi svoje konacno rešenje pronalaskom kamina u Evropi u 18. veku. Napor za povećanje efektivnosti kamina nisu bili uspešni dugi niz godina i zato i u našim danima kamini troše više goriva od šporeta koje su Kinezi koristili još od pre 600 godina pre Hrista.  Ono koje danas zovemo centralno grejanje, tj. grejanje jedne prostorije od vatre koja se nalazila u susednoj prostoriji, smatra se da je otkriveno od Lakademonaca, koji su prvi koristili podno grejanje. Smatra se da je veliki hram u Hefesu (350 g. pre Hrista) bio zagrevan od horizontalnih delova dimnjaka koji su bili ugra|eni u podu. Za gorivo Lakademonci su koristili lignitni ugalj. Takav nacin centralnog grejanja kasnije je usavršen od Rimljana. Kasnije su otkriveni ostaci od slicnih instalacija širom evropskih gradova, gde se u prošlosti prostirala Rimska imperija. U reonima sa mekom klimom te instalacije su se koristile za grejanje bazena, a kod hladnijih klimatskih uslova u salonima ili u drugim prostorijama. Da se ne bi smrzli, ljudi su nosili teške kožne kapute. Neophodno je bilo 1500 godina, da bi covek ponovo otkrio sistem podnog grejanja, koje su koristili Rimljani. Industrijska revolucija u 18. i 19. veku donosi nov nacin grejanja. Parno grejanje nalazi prvo primenu u preduzecima i fabrikama. U 1830. godini u prvom planu izlazi topla voda. Njena niža temperatura stavlja je na mesto ispred parnog grejanja i postaje jedno od najvažnijih energenata za grejanje. Koristi se u radijatorima, pri grejanju podova ili pokriva, cak i za grejanje vazduha koji cirkuliše pomocu ventilatora. Neophodnost nekog vida mehanickog uvodenja vazduha u zatvorenim prostorima pojavljuje se verovatno u 19. veku, jer su tada poceli da se grade veliki saloni, pozorišta crkve, sa kapacitetom od nekoliko stotina pa i hiljadu ljudi. Prinudno mehanicko uvodenje svežeg vazduha se koristilo mnogo ranije u rudnicima. Slican sistem je korišcen i u mnogim starim zgradama, kao što je Engleski parlament u Londonu koji je izgraden 1937. godine gde se još uvek nalaze nekorišceni vazdušni vertikalni vodovi izgradeni u gotskom stilu. Od 18. veka u industrijskim zgradama pocinje da se koristi uvodenje svežeg vazduha pomocu parnog ventilatora. Kasnije se razvija sistem koji uvedeni vazduh zagreva parom koja prolazi kroz cevi koje su postavljene sa spoljne strane vazdušnih vodova. Hladenje pomocu isparavanja najverovatnije pocinje u Indiji – pokvašene ponjave koje su okacene sa strane sa koje duva vetar, snižavale su temperaturu od 170C do 110C. Naša shvatanja o toploti i hladnoci se zasnivaju na subjektivnim osecanjima. Hladnim telom nazivamo ono, koje ima nižu temperaturu od temperature našeg tela. Saglasno molekularno – kinetickoj teoriji svako telo se sastoji od molekula (atoma), koji su u neprekidnom haoticnom kretanju, cija prosecna brzina zavisi od temperature. To kretanje mikrocestica je istinski razlog za ispravo tumacenje toplote i hladnoce. Toplota je kao i svaka druga energija neuništiva. Ona se može prenositi i pretvarati iz jednog u drugi oblik. Toplota prestavlja spoljnu manifestaciju unutrašnje energije tela. Uticaj toplote na razlicita tela se manifestuje kao jacanje ili slabljenje kretanja molekula. Fizicka priroda toplote i hladnoce je ista – razlika izmedu njih se sastoji u intenzitetu kretanja molekula u datom telu, a od cega i zavisi njegova temperatura. Temperatura oslikava stepen zagrejanosti nekog tela i jedna je od velicina, koja karakteriše njihov toplotni sastav. Obrnuto pri hladenju tela, tj. kada odvodimo toplotu od njih, kineticka energija kretanja molekula se smanjuje, kretanje prestaje da bude tako intenzivno, a to se oseca kao snižavanje temperature. Od toga zakljucujemo da je priroda toplote i hladnoce identicna. Razlika je samo u srednjoj brzini kretanja molekula, usled cega se dobija razlika u temperaturi. Tako da pojam toplote i hladnoce postaju cisto uslovni. Na primer u tropskim zemljama temperatura +100C smatra za hladnocu, dok na severnom polu –100C smatra za toplotu. Od izloženog sledi, da snižavanje temperature nekog tela neraskidivo je povezano sa odvodenjem toplote od njih tj. sa njihovim hladenjem. Stoga definicija za hladnocu se ne bi mogla postaviti. Ovaj pojam služi za sticanje saznanja o necemu što nije toplo u odnosu na naša cula. Ako kažemo da je nešto hladno, mislimo da je manje toplo nego što ocekujemo, nego što je u normalnim okolnostima ili je manje toplo nego što je okolina. Hladenje je proces oduzimanja toplote. Proces dovodenja toplote se zove grejanje. Iz cinjenice da se pri hladenju nekog gasa za 10C njegova zapremina smanjuje za 1/273 proizlazi da na – 2730C taj pritisak više ne postoji, što znaci da je prestalo svako kretanje molekula i atoma, a da je unutrašnja energija ravna nuli.

Gej-Lisakov zakon glasi: Prilikom zagrevanja gasa za 10C njegova zapremina povecava se za 1/273 deo zapremine koju gas ima na 00C, ukoliko je pritisak konstantan. Hladenje tela može se postici na prirodan i veštacki nacin. Prirodno hladenje u nikakvom slucaju ne može da zadovolji narasle potrebe industrije da ostvari najrazlicitije tehnološke procese, koji iziskuju temperature i do -1000C pa cak i niže.Toliko niske temperature nezavisno od stanja okolne sredine mogu se postici samo putem veštackog hladenja.

Mašinsko hladenje se postice pomocu razlicitih tipova rashladnih mašina, koji su predmet rashladne tehnike. Na stvaranju rashladne mašine radili su mnogi naucnici iz razlicitih zemalja.

Pojam klimatizacija (Air Conditioning) pripada Stjuartu W. Crameru, koji ga koristi tokom 1907. godine u svojim naucnim radovima za kontrolu vlage u tekstilnoj industriji, a objavljivanje rezultata radova tokom dugogodišnjih istraživanja 1911. godine Willis Carrier postavlja naucnu osnovu klimatizacije.

Ostavite komentar